Iste godine započinje pripravnički a kasnije i volonterski staž u trajanju od 3 godine u Zavodu za psihofiziološke poremećaje i govornu patologiju dr Cvetko Brajević , koji su bili od neprocenjivog značaja za sticanje praktičnog znanja u radu kako sa decom i razvojnim poremećajima tako i u rehabilitaciji pacijenata  sa traumatskim afazijama, uz nesebičnu pomoć  mentora dr sci Dragana Čauševca. U međuvremenu angažovana u humanitarnoj nevladinoj organizaciji Grupi 484 i polaznik više seminara sprečavanja nasilja u porodici organizacije Incest trauma centra. Nakon toga sledeće radno angažovanje   je u  Stacionaru za autizam u periodu od 2003. do 2006. god ine,i na kraju 2010. ŠOSO “Sveti Sava “ Umka, trenutno na radnom mestu individualnog nastavnika logopeda.

Navedeni programi stručnog usavršavanja su  u periodu od 2010. godine što ne znači da ih nije bilo u pedhodnom periodu već su navedeni programi usko vezani za trenutno radno mesto. A to su: “Znanje i veštine potrebne defektologu kao stručnom saradniku u redovnoj školi/ vrtiću -prvi nivo”, “Porodični raspored u radu sa agresivnom i hipeaktivnom decom oš uzrasta”, “Upotreba govornih tehnologija kao asistivnih tehnologija u inkluzivnom obrazovanju”, “ Partnerstvo između specijalne i redovne škole – mreža podrške inkluzivnom obrazovanju”, “ Obuka nastavnika za rad sa problematičnim roditeljima i porodicama”, ”Angažovani nastavnik  – kako probuditi I inspirisati učenike”.

Iskustvo majke dečaka od 4.5 godine, koja je tražila pomoć logopeda kada se rodilo drugo dete u porodici. Dečak po rečima majke nije govorio i kasnije je primetila  čudno  ponašnje. Mama je posumnjala da nešto nije u redu sa dečakom tek kada je devojčica krenula da priča i ostvaruje dinamičan odnos sa svojom okolinom. U razgovoru sa dugim roditeljima nije bilo mesta za brigu jer je mislila da je takvo dete i da je rano za alarm , međutim kada je mlađe dete bilo  očigledan primer zdravog i očekivanog razvoja za uzrast, shvatila je da se vrlo rano mogao videti problem kod dečaka, od poremećenog ritma spavanja, hranjenja, izostajanja prve komunikacije pogledom, osmeha, gukanja, gde se po rečima majke čuo samo plač,  prodoran i piskav. Izostala je rana intervencija i stimulacija kod ovog dečaka jer problem nije na vreme prepoznat, tako i uključen u rani stimulativni program što sve utiče na kvalitet i ishod tretmana.

Iskustvo majke devojčice od 3 godine je da je došla kod logopeda sa pitanjem da li preteruje što je dovela dete od 3 godine zbog toga što ne izgovara reči čisto, kako kaže majka. Po njenim rečima dete razumeju samo ukućani . Vaspitačice se žale da dete ne razumeju i da burno reaguje kada ne dobije to što traži. Mama je dobila odgovor da nema razloga za brigu a za logopeda nikada nije rano jer se govorni poremećaji mogu uočiti još u najranijem detinjstvu i ispraviti kroz igru i savete roditeljima, jer su oni najbolji saradnici u terapiji.